Posle sloma Samuilovog makedonskog carstva, vlast na balkanskom poluostrvu uspostavila je Vizantija. Car Vasilije II iz makedonske dinastije podelio je teritoriju balkanskog poluostrva na vojno-administrativne oblasti. Vremenom je na severu ojačala još jedna država Ugarska, koja je pretendovala na teritoriju balkanskog poluostrva. Tako su se decenijama vodili sukobi između Vizantije i Ugarske o prostore nekadašnjih srpskih zemalja. Tako će se i srpske zemlje naći na vetrometrini političkih i vojnih akcija i vremenom trpeti velika razaranja.
Od početka XII veka vizantijski carevi iz dinastije Komnina, postavljaju na srpski presto predstavnike domaćeg plemstva, tj. Domaće knezove i velike župane. Srpska vlastela je često dizala ustanke, nezadovoljna vizantijskom vlašću i željna slobode. Zato su vizantijski carevi preduzimali vojne pohode na nepokorene velike raške župane. U takvom jednom velikom pohodu vizantijski car Manojlo I Komnin (1143-1180) zaposeo je veće delove Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Srbije. Na raški presto postavio je župana Tihomira, sina nepoznatog člana srpske dinastije Zavide. Imao je tri brata: Miroslava (upravnik Zete), Stracimira i Nemanju. Oko 1165.g. nemanja je svrgao sa prestola Tihomira i samostalno zavladao kao veliki župan. To je izazvalo novi pohod vizantijskog cara Manojla I Komnina. Po jako slabim istorijskim izvorima do sukoba je došlo 1170.g. na reci Trai. Nemanja je poražen, posle čega je zatočen. Nakon toga su otpočeli pregovori između Manuela i Nemanje o njegovom vraćanju na srpski presto. Nemanja je bio visok, oštrih crta, naučit i velikog dostojanstva. Ulio je poverenje Manujlu I. Dogovoreno je da Nemanja ponovo postane raški župan, ali da prizna vazalstvo Vizantiji. Nemanja je prihvatio sve obaveze, a kada se ponovo popeo na presto, podigao je zadužbinu Đurđeve Stupove-gde se molio dsa bude oslobođen.
Dobri odnosi sa Vizantijom održani su sve do smrti Manujla I 1180.g. Posle smrti, Nemanja je otpočeo širenje granica raške države. Istovremeno je utemeljio novu srpsku dinastiju Nemanjića. Nemanja je koristio nerede i slabost Vizantije nakon smrti Manujla I Komnina. Koristio je i podršku Ugarske koja je bila protiv Vizantije. Pokušao je da se poveže sa Krstašima oko 1183.g., o čemu svedoče istorijki izvori koji govore o susretu Nemanje sa Fridrihom I Barbarosom u mestu Ravnom (Ćuprija). Nemanja je proširio granice Srbije koja će biti osnova i temelj njegovim naslednicima u daljem jačanju Srbije kao velike sile na Balkanu.
Srpska raška država u Nemanjino vreme obuhvata: tokove reke Lima, Ibra, sve tri Morave, kao i gornji tok reke Bosne, oblasti Sora i Usora, Lepenicu, Zagrlatu, Dubočicu, Levač, Belicu, Rasinu, Toplicu, oblasti Kosova i Hvosna (Metohija), prostor Albanije, gornji i donji Pilot, gradove Skadar i Lješ, kao i pimorske zemlje Travuniju, Zahumlje i Paganiju.
Nemanja je takođe radio i na jačanju unutrašnje politike. Pomagao je crkvu davajući joj velika prava i privilegije. U našim starim manastirima biće uspostavljeni koreni prvog srpskog školstva, medicine, vaspitanja i civilizacije. Nemanja je stvorio jaku srpsku vojsku i ustanovio instituciju vladara, sudstva i zakona. Takođe je proterao jeres iz Srbije. Oko 1190.g. poražen je od vizantijskog cara Isaka II Anđela na reci Moravi, ali granice nisu menjane.
Nemanja je podigao veliki broj zadužbina: Đurđeve Stupove i Studenicu (najznačajniji). Zajedno sa Svetim savom je obnovio Hilandar na Svetoj Gori, gde se zamonašio 1195.g i dobio ime Simeun. U Hilandaru je i umro 1199.g. Imao je tri sina: Vukana (gospodario Zetom), Stefana Prvovenčanog i Rastka (Svetog Savu).
Нема коментара:
Постави коментар